Koliko često nam se dešava da nam i podići ruku da ugasimo alarm ujutru, predstavlja napor. I dok se okrećemo na drugu stranu ni ne otvarajući oči, naš um već počinje da nabraja šta nas sve čeka toga dana…. I tako, i pre nego i ustanemo iz kreveta mi smo već umorni. Dok mrzovoljni žurimo na posao jer zaspali smo i ni za kafu nismo imali vremena srećemo ljude sa osmehom na licu koji energično prolaze pored nas, pogleda usresređenog napred.

Koja je njihova tajna i odakle im ta energija od rane zore, zapitamo se?

Raj i pakao su stanja svesti, čuli smo to već, isto kao što smo čuli i da uvek imamo izbor. Dve osobe mogu da sede jedna do druge, u bioskopu ili u vozu np. i da film ili putovanje dožive potpuno različito. Mi biramo da li ćemo se osećati jadno i tražeći oko sebe samo ono što možemo kritikovati, zatvarati sebe u svoj začarani krug pakla ili možemo izabrati radost i oko sebe videti bezbroj sitnih a dragocenih događaja i lepota koje će nam doneti osmeh na lice. Počnimo od malih stvari, primetimo cvet u parku, pesmu ptice, osmeh deteta.

Vremenom će naša radost rasti. U naš život ući inspiracija, počećemo da radimo stvari koje nas ispunjavaju i donose nam još više radosti. Svaka naša mala pobeda, svako postignuće, daće nam snage i i još vere u sebe. Budićemo se pre alarma jer toliko toga želimo da vidimo i uradimo a dan je tako kratak. Hodaćemo ulicom energično, svesni sveta oko sebe. Osetićemo kako se u nama rascvetavaju novi izazovi, novi projekti i pozdravićemo ih kao drage prijatelje, sa osmehom na licu. Možemo učiniti naš život prelepim poput rajskog vrta. Treba samo da podignemo glavu, da se odvažimo i imamo vere i strpljenja.

Moja stopala se nikad ne umore

Bez obzira koliko milja hodam.

Moje ruke se nikad ne umore

Bez obzira koliko dugo radim.

Moje srce se nikad ne umori

Bez obzira koliko ljudi volim.

Ali moj um se uvek umori

Istog trena kada pokuša da otera

I delić sumnje.

Šri Činmoj, Drvo mog života, Agni Press, 1975